Prijem
ANTISEMITIZAM U CRKVI
Mnogi hrišćani u crkvama misle da je Bog završio sa Izraelom i da je Crkva u potpunosti zamenila Izrael. Ono što je potrebno svima nama je da učimo da prepoznajemo svoje predrasude i proverimo njihovu istinitost. Kao što mnogi Jevreji "imaju veo" kad je reč o jevrejskom Mesiji (2. Kor. 3), isto tako i mnogi hrišćani "imaju veo" kad je reč o Božjem planu sa njegovim narodom Izraelom. Sredinom '90-ih, Bog je počeo da sklanja takav veo s mojih očiju, a naročito od 1998. do 2000, kada sam, po Božjoj milosti, tri puta posetio Jerusalim.
Glavna ličnost Novog zaveta, Ješua (Isus), bio je Jevrejin, rođen u Vitlejemu u jednoj jevrejskoj porodici kao potomak kralja Davida. Spasitelja je rodila devica Mirjam, da bi se ispunilo ono što je napisao jevrejski prorok 700 godina pre toga (Isa. 7:14). Matej 1 prikazuje rodoslov preko Josifa, a Luka 3 daje rodoslov preko Mirjam. Prema Božjem Zakonu, Ješua je osmog dana bio obrezan i odrastao je sa Jevrejima u Galileji. Redovno je odlazio u sinagoge i na bogosluženja u Hramu. Poštovao je jevrejske praznike i običaje. Umro je i ustao iz groba u Jerusalimu, glavnom gradu zemlje Izraelove, koju je Bog obećao Avramu, Isaaku, Jakovu i njihovoj deci da bude njihovo nasledstvo zauvek. Ješua i posle vaskrsenja nije prestao da bude Jevrejin, i u poslednjoj knjizi Novog zaveta je nazvan "Lavom iz Judinog plemena" (Otk. 5:5; Jev. 13:8). Njegovih dvanaest najbližih učenika su bili Jevreji. Sin Davidov je učio da spasenje dolazi od Jevreja (Jn. 4). Sam Novi zavet (bolje rečeno: savez) je obećan preko jevrejskog proroka Jeremije (Jer. 31:31-34). Taj savez uključuje sve biblijske hrišćane iz svih naroda, ali na prvom mestu je učinjen sa "Domom Izraelovim i Domom Judinim". U Delima apostolskim čitamo o širenju Dobre vesti iz Jerusalima drugim narodima. Jevreji su proširili Evanđelje nejevrejima, a ne obratno.
Međutim, u drugom i trećem veku, Crkva se sve više odvajala od onoga što je bila kada je nastajala, na Dan Pedesetnice u Jerusalimu (Dela 2). Od vremena cara Konstantina, mnogi fariseji u Crkvi su Božje zapovesti zamenili ljudskim zapovestima. Na primer, da bi raskinule sa jevrejskim korenima hrišćanstva, crkvene vođe su odlučile da se praznik vaskrsenja Hristovog ne obeležava više u vreme biblijskog praznika Pesah. Umesto toga, izabrali su drugi datum, tj. paganski praznik posvećen boginji Ištar (eng. Easter).
Još od drugog veka mnoge crkvene vođe su optuživale jevrejski narod da su jedini i isključivi krivci za Isusovu smrt; ne samo neke od njih u Judeji ili Sinedrionu, nego sve Jevreje. Prema učenju ovih crkvenih vođa, Jevrejin u Rimu koji nikad nije čuo za Isusa iz Nazareta, i Jevrejin u Maloj Aziji, koji nikad nije živeo u Izraelu ili čak Jevrejin u Galileji koji je sa poštovanjem slušao tog proroka, svi oni su krivi za njegovu smrt. Ova optužba crkvenih otaca da je sav jevrejski narod koji je živeo u vreme raspeća "kriv za smrt Bogočoveka i da je zbog toga jevrejski narod zauvek kriv" jeste suština antisemitizma u istoriji Crkve. Prema toj optužbi, današnji Jevrejin koji ne veruje u Isusa je više kriv za Hristovu smrt od onih koji ne veruju iz drugih naroda.
Mnogi teolozi u crkvama opravdavaju progonstvo i patnju Jevreja tokom vekova učeći da je jevrejski narod to i zaslužio. Avgustin (354-430) smatra se jednim od najvećih teologa u istoriji Rimokatoličke crkve. On je učio da je, baš kao što je Kain ubio Avelja i zbog tog zla bio prisiljen da luta zemljom, tako i Bog obeležio Jevreje da zauvek lutaju po Zemlji kao znak Božjeg gneva.
Jovan Hrizostom ("Zlatousti"), koji je živeo u drugoj polovini četvrtog veka (347-407), smatra se najvećim propovednikom Istočne Pravoslavne crkve. Svi koji stupaju u sveštenstvo Pravoslavne crkve uče i pamte propovedi "Zlatoustog". Njegovih osam "Propovedi protiv Jevreja" pune su antisemitizma više od svih drugih spisa u istoriji Crkve. "Zlatousti" je učio druge:
"Sinagoga je gora od javne kuće. Jevreji su gomila razbojnika. Mrzim i sinagogu i Jevreje... Jevreji su najbezvredniji od svih ljudi. Oni su pohotljivi, grabljivi... Oni su podmukle ubice Hrista. Oni obožavaju đavola, a njihova religija izaziva osećaj mučnine. Jevreji su odvratne ubice Hrista i za to ubistvo Boga ne postoji pokajanje i oproštenje. Hrišćani ne smeju da prestanu sa osvetom i Jevreji moraju zauvek da služe drugima. Bog oduvek mrzi Jevreje. Dužnost svih hrišćana je da mrze Jevreje".
Takva učenja crkvenih otaca su uzrokovala da se tokom vekova neprijateljstvo prema jevrejskom narodu prihvatalo kao nešto normalno. Krajem XI. veka krstaši su zatvorili Jevreje u velikoj sinagogi u Jerusalimu. Dok je zgrada gorela, krstaši su marširali okolo i pevali o Hristu. U Srednjem veku su za Jevreje dani pred Uskrs bili najopasniji od svih u godini, zbog brutalnih progonstava od strane onih koji sebe nazivaju hrišćanima. Jevreji su bili optuživani da na veliki petak kidnapuju hrišćansku decu kako bi ponovili Hristovo ubistvo. Govorilo se da Jevreji ubijaju ovu decu da bi koristili njihovu krv za pravljenje beskvasnog hleba za praznik Pesah. (Antisemitske i rasističke grupe koriste ovu optužbu i danas na Internetu).
Martin Luter je učinio mnogo za reformaciju Crkve, ali je pri kraju života i on imao stav mržnje prema Jevrejima. (Po toj velikoj promeni, Luter je sličan Solomonu, koji je u prvom delu svog pobožnog života izgradio Hram, da bi kasnije, zbog mnogih žena, zastranio u idolopoklonstvo). Luter je 1543. napisao traktat "O Jevrejima i njihovim lažima", u kome optužuje jevrejski narod za Isusovo raspeće:
"Šta imamo mi hrišćani sa odbačenim i prezrenim Jevrejima? ...Božji gnev prema njima je tako velik da bi ljubaznost i milost učinila da budu samo još gori, dok bi grubost prema njima pomogla da postanu malo bolji. Stoga, klonite ih se po svaku cenu".
Sveti sinod Ruske pravoslavne crkve je zastupao ideju o "tri trećine", koja je sadržala zamisao o rešavanju "jevrejskog pitanja" u carskoj Rusiji. Prema ovoj ideji, trećinu Jevreja je trebalo pobiti, trećinu proterati iz zemlje a trećinu pokrstiti i preobratiti u Pravoslavlje.
Nasuprot Avgustinu, Jovanu "Zlatoustom" i Luteru, apostol Pavle je hrišćanima koji su sa "divlje masline nakalemljeni na pitomu" napisao: "Ne ponosite se pred granama pitome masline", odnosno Jevrejima (Rim. 11). Na žalost, mnoge crkvene vođe u istoriji su bili arogantni prema Jevrejima.
Religioznom antisemitizmu u Crkvi je posebno doprinela Teologija zamene, odnosno učenje da je Bog zauvek završio sa Izraelom i da je Crkva novi Izrael. Prema toj teologiji, gde god se u Starom zavetu govori o Božjim obećanjima i blagoslovima za izraelski narod, mnogi teolozi uče da reč "Izrael" u tim stihovima ne treba da se tumači doslovno, već se ti blagoslovi odnose na "Crkvu", a gde god se spominje reč Izrael i govori o Božjim sudovima i prokletstvima, onda se to, kažu oni, "ne odnosi na Crkvu, već samo na Izrael".
Istina je da biblijski hrišćani iz svih naroda, kao Avramova duhovna deca (1. Moj. 12:3), učestvuju u blagoslovima koje je Bog obećao u savezu sa Avramom, ali to nikako ne znači da su hrišćani zauvek zamenili Izrael kao naslednici svih Božjih obećanja. Spoticanje Izraela je bilo trenutno, a ne zauvek. Bog je izabrao Izrael da bude Njegov narod zauvek i Njegovi darovi i pozivi se ne mogu ukinuti (Rim. 11). Jeremija 31:35-36 govori da je Izrael, dok je Sunca i Meseca, Božji narod. U Rimljanima 11:1, apostol Pavle govori o naciji Izrael i pita: "Da li je Bog odbacio svoj narod?" i odmah nastavlja: "Bože sačuvaj! Jer i ja sam Izraelac, iz plemena Venijamina". Pavle se u Rimljanima 15:10 obraća hrišćanima i citira 5. Moj. 32:43: "Radujte se, narodi, sa Njegovim narodom". Međutim, mnogi u crkvama ovaj stih čitaju ovako: "Radujte se, narodi, bez Njegovog naroda".
U Novom zavetu postoje odlomci koji se zbog religioznih predrasuda crkvenih teologa pogrešno tumače. U Mateju 27:25 je tekst koji je najviše uzrokovao antisemitizam u Crkvi. Ondašnje religiozne vođe jevrejskog naroda su vikale pred rimskim sudijom Pilatom: "Krv njegova na nas i na našu decu". Ovaj stih treba pažljivo pogledati u svetlu celog Svetog pisma. Prema Jezekilju 18:20, samo oni Judejci koji su tražili Hristovu smrt su krivi, a ne njihovo potomstvo. U Pretorijum tvrđave Antiohija moglo je da stane 150 do 200 ljudi. Prema tome, krivi su samo ovi ljudi, a ne sav jevrejski narod. Molitva Otkupitelja u Luki 23:34, "Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine", odnosi se ne samo na Rimljane (kako neki u crkvi tvrde), već i na Jevreje (Dela 3:17). Bog je uslišio ovu molitvu, ali žalosno je da mnogi hrišćani tokom 2000 godina odbijaju da je čuju. Ako se nadamo Božjoj milosti, blagodati i dugom trpljenju u Njegovom odnosu prema nama, zašto bi sve ovo bilo uskraćeno Jevrejima?
Ješua nije svalio krivicu na sav jevrejski narod. Rana Crkva u Jerusalimu takođe nije svalila krivicu samo na jevrejski narod (Dela 4:27). Sveto pismo uči da je Pravedni Sluga umro za grehe svih ljudi, kako Jevreja (Isa. 53:8) tako i svih naroda (Jn. 1:29). Gospod je predvideo da će ga jedan od dvanaestorice učenika izdati, religiozne vođe osuditi, a Rimljani razapeti (Mk. 10:33-34). Slično Josifu, koga su rođena braća odbacila, a koji je kasnije vladao svetom, raspeće Hristovo je bilo delo Božjeg suverenog plana (1. Moj. 50:20; Dela 4:28; Rim. 11). Božji plan je oduvek bio da otkupi ljudski rod posredstvom smrti svoga Sina (Isa. 53; Jn. 10:18; Otk. 13:8). Svi su sagrešili i svako od nas je odgovoran za smrt Otkupitelja, koji je dragovoljno umro za svakog grešnika (Rim. 3:23; Jn. 1:10-11).
Da je Spasitelj došao nekom drugom narodu, taj narod bi isto bio uključen u njegovu smrt. Verujem da bi 1804. i Srbi, posle viševekovnog turskog ropstva, umesto Mesije i njegovog učenja o ljubavi (čak i prema neprijateljima), odbacili Spasitelja i izabrali Karađorđa za svog vođu.
U Mateju 21:43 Gospod je farisejima rekao: "Uzeće se od vas carstvo i daće se ljudima koji donose plod". Prema ovom stihu, mnoge crkvene vođe uče da je Bog oduzeo carstvo od Izraela. Ali treba da se zapitamo: ko su ljudi koji donose plodove nebeskog carstva? Pre svih, to su bili Andrija, Kefa, Jakov, Jovan (Johanan), Matija (Matitjahu), Natanailo, Savle (Šaul) iz Tarsa, Varnava i desetine hiljada mesijanskih Jevreja u prvom veku. Na jevrejski praznik Šavuot, tri hiljade Jevreja je prihvatilo Mesiju u jednom danu (Dela 2). Malo zatim čitamo o "pet hiljada ljudi" (Dela 4:4) i broj učenika među Jevrejima je postajao sve veći (Dela 9:31). U Delima 17:10-11 Jevrejski vernici u Veriji su bili plemenitijeg srca od onih u Solunu i svi oni su donosili plodove carstva.
Sledeći stih koji se pogrešno tumači kao izgovor za antisemitizam je Jovan 8:44: "Vaš je otac đavo". Međutim, ove reči Ješua je rekao grupi Judejaca koji su tražili da ga ubiju bez pravednog suđenja, a ne celom jevrejskom narodu. U Propovedi na gori Gospod je rekao Jevrejima koji su se pokajali: "Vi ste svetlo sveta, tako neka zasvetli vaša svetlost pred ljudima da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima." (Mt. 5:14). Ješua je i među religioznim vođama u Sinedrionu imao prijatelje i sledbenike kao što su bili Nikodim, farisej i knez jevrejski i Josif iz Arimateje (Jn. 3; Jn. 7; Jn. 19).
U Delima 1:6, učenici su upitali Gospoda nakon što je vaskrsao: "Hoćeš li sad da obnoviš carstvo Izraelovo?" Oni su dobro znali Božja obećanja koja je dao preko proroka o obnovljenju Izraela. Jevrejski Mesija nije rekao: "To se nikada neće desiti. Gotovo je sa carstvom Izraelovim". On im je samo rekao da još nije došlo vreme da se ispune ta Božja obećanja. Dok ne dođe vreme za to, Evanđelje treba da se proširi u svim narodima.
U Prvoj Solunjanima 2:14-15 Pavle govori o judejskim vođama tog vremena, a ne o svim Jevrejima. On upoređuje hrišćane u Solunu sa mesijanskim Jevrejima u Judeji. Baš kao što su hrišćani u Solunu stradali od pagana, tako su i mesijanski Jevreji stradali od svojih sunarodnika (Judejaca). Apostol ne uči da je sav jevrejski narod zauvek kriv.
U Otk. 2:9 i 3:9 čitamo o "onima koji kažu za sebe da su Jevreji a nisu, nego su zbornica Satane". I ovaj stih se u crkvama pogrešno tumači, prikazujući kako su Jevreji "zbornica Satane". Međutim, u kontekstu čitamo da su neki za sebe "govorili da su apostoli, a nisu apostoli" (Otk. 2:2). Tako isto i spomenuti stih (Otk. 2:9) govori da su se neki ljudi predstavljali da su Jevreji, a nisu bili Jevreji (najverovatnije su to bili prozeliti). Apostol Jovan razlikuje Jevreje na jednoj strani od zbornice Satane na drugoj strani. U istoriji je uvek bilo onih koji su sebe proglašavali onima koji su prave vere i koji su Božji narod - a nisu. Mormoni i drugi kultovi kažu za sebe da su oni pravi Izraelci (deset "izgubljenih" plemena severnog carstva u vreme Asirskog ropstva) - a nisu. Sledbenici "Kule stražara" kažu da su oni 144 000 Jevreja iz Otkrivenja - a nisu. Isto tako, tradicionalne i neke protestantske crkve tvrde za sebe da su oni pravi Izrael, Božji izabrani narod, nebeski narod - a nisu!
U Luki 2:28-32 čitamo o Simeonu, koji je u svojoj molitvi nadahnut Duhom Svetim rekao da je Izrael Božji narod. "Sad otpuštaš s mirom slugu svojega, Gospode, po riječi svojoj; jer vidješe oči moje spasenje Tvoje, koje si ugotovio pred licem svih naroda, Videlo da obasja neznabošce (ne-Jevreje), i slavu naroda Tvojega Izraela" (Luka 2).
Sveto pismo, za razliku od mnogih crkvenih teologa, ne uči da je Crkva umesto Izraela postala Božji narod. Ne-Jevreji koji prihvataju jevrejskog Mesiju su "sa divlje masline nakalemljeni na pitomu maslinu" (Rim. 11). U samom Novom zavetu nema ni trunke antisemitizma kojeg je često bilo u istoriji Crkve.
Dragan Simov
Mnogi hrišćani u crkvama misle da je Bog završio sa Izraelom i da je Crkva u potpunosti zamenila Izrael. Ono što je potrebno svima nama je da učimo da prepoznajemo svoje predrasude i proverimo njihovu istinitost. Kao što mnogi Jevreji "imaju veo" kad je reč o jevrejskom Mesiji (2. Kor. 3), isto tako i mnogi hrišćani "imaju veo" kad je reč o Božjem planu sa njegovim narodom Izraelom. Sredinom '90-ih, Bog je počeo da sklanja takav veo s mojih očiju, a naročito od 1998. do 2000, kada sam, po Božjoj milosti, tri puta posetio Jerusalim.
Glavna ličnost Novog zaveta, Ješua (Isus), bio je Jevrejin, rođen u Vitlejemu u jednoj jevrejskoj porodici kao potomak kralja Davida. Spasitelja je rodila devica Mirjam, da bi se ispunilo ono što je napisao jevrejski prorok 700 godina pre toga (Isa. 7:14). Matej 1 prikazuje rodoslov preko Josifa, a Luka 3 daje rodoslov preko Mirjam. Prema Božjem Zakonu, Ješua je osmog dana bio obrezan i odrastao je sa Jevrejima u Galileji. Redovno je odlazio u sinagoge i na bogosluženja u Hramu. Poštovao je jevrejske praznike i običaje. Umro je i ustao iz groba u Jerusalimu, glavnom gradu zemlje Izraelove, koju je Bog obećao Avramu, Isaaku, Jakovu i njihovoj deci da bude njihovo nasledstvo zauvek. Ješua i posle vaskrsenja nije prestao da bude Jevrejin, i u poslednjoj knjizi Novog zaveta je nazvan "Lavom iz Judinog plemena" (Otk. 5:5; Jev. 13:8). Njegovih dvanaest najbližih učenika su bili Jevreji. Sin Davidov je učio da spasenje dolazi od Jevreja (Jn. 4). Sam Novi zavet (bolje rečeno: savez) je obećan preko jevrejskog proroka Jeremije (Jer. 31:31-34). Taj savez uključuje sve biblijske hrišćane iz svih naroda, ali na prvom mestu je učinjen sa "Domom Izraelovim i Domom Judinim". U Delima apostolskim čitamo o širenju Dobre vesti iz Jerusalima drugim narodima. Jevreji su proširili Evanđelje nejevrejima, a ne obratno.
Međutim, u drugom i trećem veku, Crkva se sve više odvajala od onoga što je bila kada je nastajala, na Dan Pedesetnice u Jerusalimu (Dela 2). Od vremena cara Konstantina, mnogi fariseji u Crkvi su Božje zapovesti zamenili ljudskim zapovestima. Na primer, da bi raskinule sa jevrejskim korenima hrišćanstva, crkvene vođe su odlučile da se praznik vaskrsenja Hristovog ne obeležava više u vreme biblijskog praznika Pesah. Umesto toga, izabrali su drugi datum, tj. paganski praznik posvećen boginji Ištar (eng. Easter).
Još od drugog veka mnoge crkvene vođe su optuživale jevrejski narod da su jedini i isključivi krivci za Isusovu smrt; ne samo neke od njih u Judeji ili Sinedrionu, nego sve Jevreje. Prema učenju ovih crkvenih vođa, Jevrejin u Rimu koji nikad nije čuo za Isusa iz Nazareta, i Jevrejin u Maloj Aziji, koji nikad nije živeo u Izraelu ili čak Jevrejin u Galileji koji je sa poštovanjem slušao tog proroka, svi oni su krivi za njegovu smrt. Ova optužba crkvenih otaca da je sav jevrejski narod koji je živeo u vreme raspeća "kriv za smrt Bogočoveka i da je zbog toga jevrejski narod zauvek kriv" jeste suština antisemitizma u istoriji Crkve. Prema toj optužbi, današnji Jevrejin koji ne veruje u Isusa je više kriv za Hristovu smrt od onih koji ne veruju iz drugih naroda.
Mnogi teolozi u crkvama opravdavaju progonstvo i patnju Jevreja tokom vekova učeći da je jevrejski narod to i zaslužio. Avgustin (354-430) smatra se jednim od najvećih teologa u istoriji Rimokatoličke crkve. On je učio da je, baš kao što je Kain ubio Avelja i zbog tog zla bio prisiljen da luta zemljom, tako i Bog obeležio Jevreje da zauvek lutaju po Zemlji kao znak Božjeg gneva.
Jovan Hrizostom ("Zlatousti"), koji je živeo u drugoj polovini četvrtog veka (347-407), smatra se najvećim propovednikom Istočne Pravoslavne crkve. Svi koji stupaju u sveštenstvo Pravoslavne crkve uče i pamte propovedi "Zlatoustog". Njegovih osam "Propovedi protiv Jevreja" pune su antisemitizma više od svih drugih spisa u istoriji Crkve. "Zlatousti" je učio druge:
"Sinagoga je gora od javne kuće. Jevreji su gomila razbojnika. Mrzim i sinagogu i Jevreje... Jevreji su najbezvredniji od svih ljudi. Oni su pohotljivi, grabljivi... Oni su podmukle ubice Hrista. Oni obožavaju đavola, a njihova religija izaziva osećaj mučnine. Jevreji su odvratne ubice Hrista i za to ubistvo Boga ne postoji pokajanje i oproštenje. Hrišćani ne smeju da prestanu sa osvetom i Jevreji moraju zauvek da služe drugima. Bog oduvek mrzi Jevreje. Dužnost svih hrišćana je da mrze Jevreje".
Takva učenja crkvenih otaca su uzrokovala da se tokom vekova neprijateljstvo prema jevrejskom narodu prihvatalo kao nešto normalno. Krajem XI. veka krstaši su zatvorili Jevreje u velikoj sinagogi u Jerusalimu. Dok je zgrada gorela, krstaši su marširali okolo i pevali o Hristu. U Srednjem veku su za Jevreje dani pred Uskrs bili najopasniji od svih u godini, zbog brutalnih progonstava od strane onih koji sebe nazivaju hrišćanima. Jevreji su bili optuživani da na veliki petak kidnapuju hrišćansku decu kako bi ponovili Hristovo ubistvo. Govorilo se da Jevreji ubijaju ovu decu da bi koristili njihovu krv za pravljenje beskvasnog hleba za praznik Pesah. (Antisemitske i rasističke grupe koriste ovu optužbu i danas na Internetu).
Martin Luter je učinio mnogo za reformaciju Crkve, ali je pri kraju života i on imao stav mržnje prema Jevrejima. (Po toj velikoj promeni, Luter je sličan Solomonu, koji je u prvom delu svog pobožnog života izgradio Hram, da bi kasnije, zbog mnogih žena, zastranio u idolopoklonstvo). Luter je 1543. napisao traktat "O Jevrejima i njihovim lažima", u kome optužuje jevrejski narod za Isusovo raspeće:
"Šta imamo mi hrišćani sa odbačenim i prezrenim Jevrejima? ...Božji gnev prema njima je tako velik da bi ljubaznost i milost učinila da budu samo još gori, dok bi grubost prema njima pomogla da postanu malo bolji. Stoga, klonite ih se po svaku cenu".
Sveti sinod Ruske pravoslavne crkve je zastupao ideju o "tri trećine", koja je sadržala zamisao o rešavanju "jevrejskog pitanja" u carskoj Rusiji. Prema ovoj ideji, trećinu Jevreja je trebalo pobiti, trećinu proterati iz zemlje a trećinu pokrstiti i preobratiti u Pravoslavlje.
Nasuprot Avgustinu, Jovanu "Zlatoustom" i Luteru, apostol Pavle je hrišćanima koji su sa "divlje masline nakalemljeni na pitomu" napisao: "Ne ponosite se pred granama pitome masline", odnosno Jevrejima (Rim. 11). Na žalost, mnoge crkvene vođe u istoriji su bili arogantni prema Jevrejima.
Religioznom antisemitizmu u Crkvi je posebno doprinela Teologija zamene, odnosno učenje da je Bog zauvek završio sa Izraelom i da je Crkva novi Izrael. Prema toj teologiji, gde god se u Starom zavetu govori o Božjim obećanjima i blagoslovima za izraelski narod, mnogi teolozi uče da reč "Izrael" u tim stihovima ne treba da se tumači doslovno, već se ti blagoslovi odnose na "Crkvu", a gde god se spominje reč Izrael i govori o Božjim sudovima i prokletstvima, onda se to, kažu oni, "ne odnosi na Crkvu, već samo na Izrael".
Istina je da biblijski hrišćani iz svih naroda, kao Avramova duhovna deca (1. Moj. 12:3), učestvuju u blagoslovima koje je Bog obećao u savezu sa Avramom, ali to nikako ne znači da su hrišćani zauvek zamenili Izrael kao naslednici svih Božjih obećanja. Spoticanje Izraela je bilo trenutno, a ne zauvek. Bog je izabrao Izrael da bude Njegov narod zauvek i Njegovi darovi i pozivi se ne mogu ukinuti (Rim. 11). Jeremija 31:35-36 govori da je Izrael, dok je Sunca i Meseca, Božji narod. U Rimljanima 11:1, apostol Pavle govori o naciji Izrael i pita: "Da li je Bog odbacio svoj narod?" i odmah nastavlja: "Bože sačuvaj! Jer i ja sam Izraelac, iz plemena Venijamina". Pavle se u Rimljanima 15:10 obraća hrišćanima i citira 5. Moj. 32:43: "Radujte se, narodi, sa Njegovim narodom". Međutim, mnogi u crkvama ovaj stih čitaju ovako: "Radujte se, narodi, bez Njegovog naroda".
U Novom zavetu postoje odlomci koji se zbog religioznih predrasuda crkvenih teologa pogrešno tumače. U Mateju 27:25 je tekst koji je najviše uzrokovao antisemitizam u Crkvi. Ondašnje religiozne vođe jevrejskog naroda su vikale pred rimskim sudijom Pilatom: "Krv njegova na nas i na našu decu". Ovaj stih treba pažljivo pogledati u svetlu celog Svetog pisma. Prema Jezekilju 18:20, samo oni Judejci koji su tražili Hristovu smrt su krivi, a ne njihovo potomstvo. U Pretorijum tvrđave Antiohija moglo je da stane 150 do 200 ljudi. Prema tome, krivi su samo ovi ljudi, a ne sav jevrejski narod. Molitva Otkupitelja u Luki 23:34, "Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine", odnosi se ne samo na Rimljane (kako neki u crkvi tvrde), već i na Jevreje (Dela 3:17). Bog je uslišio ovu molitvu, ali žalosno je da mnogi hrišćani tokom 2000 godina odbijaju da je čuju. Ako se nadamo Božjoj milosti, blagodati i dugom trpljenju u Njegovom odnosu prema nama, zašto bi sve ovo bilo uskraćeno Jevrejima?
Ješua nije svalio krivicu na sav jevrejski narod. Rana Crkva u Jerusalimu takođe nije svalila krivicu samo na jevrejski narod (Dela 4:27). Sveto pismo uči da je Pravedni Sluga umro za grehe svih ljudi, kako Jevreja (Isa. 53:8) tako i svih naroda (Jn. 1:29). Gospod je predvideo da će ga jedan od dvanaestorice učenika izdati, religiozne vođe osuditi, a Rimljani razapeti (Mk. 10:33-34). Slično Josifu, koga su rođena braća odbacila, a koji je kasnije vladao svetom, raspeće Hristovo je bilo delo Božjeg suverenog plana (1. Moj. 50:20; Dela 4:28; Rim. 11). Božji plan je oduvek bio da otkupi ljudski rod posredstvom smrti svoga Sina (Isa. 53; Jn. 10:18; Otk. 13:8). Svi su sagrešili i svako od nas je odgovoran za smrt Otkupitelja, koji je dragovoljno umro za svakog grešnika (Rim. 3:23; Jn. 1:10-11).
Da je Spasitelj došao nekom drugom narodu, taj narod bi isto bio uključen u njegovu smrt. Verujem da bi 1804. i Srbi, posle viševekovnog turskog ropstva, umesto Mesije i njegovog učenja o ljubavi (čak i prema neprijateljima), odbacili Spasitelja i izabrali Karađorđa za svog vođu.
U Mateju 21:43 Gospod je farisejima rekao: "Uzeće se od vas carstvo i daće se ljudima koji donose plod". Prema ovom stihu, mnoge crkvene vođe uče da je Bog oduzeo carstvo od Izraela. Ali treba da se zapitamo: ko su ljudi koji donose plodove nebeskog carstva? Pre svih, to su bili Andrija, Kefa, Jakov, Jovan (Johanan), Matija (Matitjahu), Natanailo, Savle (Šaul) iz Tarsa, Varnava i desetine hiljada mesijanskih Jevreja u prvom veku. Na jevrejski praznik Šavuot, tri hiljade Jevreja je prihvatilo Mesiju u jednom danu (Dela 2). Malo zatim čitamo o "pet hiljada ljudi" (Dela 4:4) i broj učenika među Jevrejima je postajao sve veći (Dela 9:31). U Delima 17:10-11 Jevrejski vernici u Veriji su bili plemenitijeg srca od onih u Solunu i svi oni su donosili plodove carstva.
Sledeći stih koji se pogrešno tumači kao izgovor za antisemitizam je Jovan 8:44: "Vaš je otac đavo". Međutim, ove reči Ješua je rekao grupi Judejaca koji su tražili da ga ubiju bez pravednog suđenja, a ne celom jevrejskom narodu. U Propovedi na gori Gospod je rekao Jevrejima koji su se pokajali: "Vi ste svetlo sveta, tako neka zasvetli vaša svetlost pred ljudima da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima." (Mt. 5:14). Ješua je i među religioznim vođama u Sinedrionu imao prijatelje i sledbenike kao što su bili Nikodim, farisej i knez jevrejski i Josif iz Arimateje (Jn. 3; Jn. 7; Jn. 19).
U Delima 1:6, učenici su upitali Gospoda nakon što je vaskrsao: "Hoćeš li sad da obnoviš carstvo Izraelovo?" Oni su dobro znali Božja obećanja koja je dao preko proroka o obnovljenju Izraela. Jevrejski Mesija nije rekao: "To se nikada neće desiti. Gotovo je sa carstvom Izraelovim". On im je samo rekao da još nije došlo vreme da se ispune ta Božja obećanja. Dok ne dođe vreme za to, Evanđelje treba da se proširi u svim narodima.
U Prvoj Solunjanima 2:14-15 Pavle govori o judejskim vođama tog vremena, a ne o svim Jevrejima. On upoređuje hrišćane u Solunu sa mesijanskim Jevrejima u Judeji. Baš kao što su hrišćani u Solunu stradali od pagana, tako su i mesijanski Jevreji stradali od svojih sunarodnika (Judejaca). Apostol ne uči da je sav jevrejski narod zauvek kriv.
U Otk. 2:9 i 3:9 čitamo o "onima koji kažu za sebe da su Jevreji a nisu, nego su zbornica Satane". I ovaj stih se u crkvama pogrešno tumači, prikazujući kako su Jevreji "zbornica Satane". Međutim, u kontekstu čitamo da su neki za sebe "govorili da su apostoli, a nisu apostoli" (Otk. 2:2). Tako isto i spomenuti stih (Otk. 2:9) govori da su se neki ljudi predstavljali da su Jevreji, a nisu bili Jevreji (najverovatnije su to bili prozeliti). Apostol Jovan razlikuje Jevreje na jednoj strani od zbornice Satane na drugoj strani. U istoriji je uvek bilo onih koji su sebe proglašavali onima koji su prave vere i koji su Božji narod - a nisu. Mormoni i drugi kultovi kažu za sebe da su oni pravi Izraelci (deset "izgubljenih" plemena severnog carstva u vreme Asirskog ropstva) - a nisu. Sledbenici "Kule stražara" kažu da su oni 144 000 Jevreja iz Otkrivenja - a nisu. Isto tako, tradicionalne i neke protestantske crkve tvrde za sebe da su oni pravi Izrael, Božji izabrani narod, nebeski narod - a nisu!
U Luki 2:28-32 čitamo o Simeonu, koji je u svojoj molitvi nadahnut Duhom Svetim rekao da je Izrael Božji narod. "Sad otpuštaš s mirom slugu svojega, Gospode, po riječi svojoj; jer vidješe oči moje spasenje Tvoje, koje si ugotovio pred licem svih naroda, Videlo da obasja neznabošce (ne-Jevreje), i slavu naroda Tvojega Izraela" (Luka 2).
Sveto pismo, za razliku od mnogih crkvenih teologa, ne uči da je Crkva umesto Izraela postala Božji narod. Ne-Jevreji koji prihvataju jevrejskog Mesiju su "sa divlje masline nakalemljeni na pitomu maslinu" (Rim. 11). U samom Novom zavetu nema ni trunke antisemitizma kojeg je često bilo u istoriji Crkve.
Dragan Simov
