Adventizam

ELEN VAJT - DAN POMIRENJA

Elen Vajt je videla u viziji da je Dan Pomirenja (jevrejski praznik Yom Kippur) bio 22. oktobra 1844. dok svi rabinski i karaitski kalendari dokazuju da je Dan Pomirenja bio ponedeljak 23. septembra 1844. Osim toga, sam ovaj "rođendan adventizma" je pun kontradikcija..

Pogledajmo šta o tome piše Elen Vajt u knjizi "Velika borba":

"Po starozavetnoj službi veliki Dan očišćenja, ili čišćenja svetinje bilo je desetoga dana sedmoga jevrejskoga meseca (3.Mojsijeva 16:29-34). Kada je sveštenički poglavar obavio čišćenje za ceo Izrailj i tako iz svetinje uklonio njihove grehe, izašao napolje i blagoslovio narod. Tako se verovalo da će Hristos, naš Poglavar sveštenički doći da očisti Zemlju uništenjem greha i grešnika i da će svome narodu dati besmrtnost. Deseti dan sedmoga meseca - vreme očišćenja svetinje i veliki Dan očišcenja, koji je 1844. godine padao 22. oktobra smatrao se danom Hristovog ponovnog dolaska."

[E.G.White, "Velika Borba", g.22 "Ispunjena prorocanstva", str.327]

Prema Ranim Spisima u poglavlju "Kraj 2300 dana" Elen Vajt govori da je na Dan Pomirenja Isus napustio tron i da je to mesto zauzeo Satana (!?) i da su se svi koji su se molili posle Dana Pomirenja u stvari molili Satani a ne Hristu:

"Okrenula sam se da pogledam prema grupi koja se još uvek klanjala pred prestolom; oni nisu znali da ga je Isus naustio. Satana se pretvarao da je na prestolu, pokušavajući da nastavi Božiji posao. Videla sam ih kako gledaju prema prestolu i mole "Oče, daj nam svog Duha." Satana bi onda dunuo na njih bezbožnu moć; u njoj je bilo svetla i puno sile, ali ne slatke ljubavi, radosti i mira. Satanin cilj je bio da ih održi obmanutim i da zavede i obmane Božiju decu."

[Rani spisi, str.56]

Poznati adventistički autor Mirko Golubić u knjizi "Hristovo slavno delo pomirenja" piše sledeće:

"Taj praznik slavio se desetog dana sedmoga meseca, desetog tišrija, što odgovara našem mesecu oktobru." (str. 79)

"Dan očišćenja bio je veliki dan u izrailjskom narodu. Praznovao se desetog tišrija što odgovara kraju našeg meseca oktobra." (str. 143)

Kao što smo već videli, ovi podaci su potpuno pogrešni. Jevrejska Nova godina (Rosh Hashana) pada se sredinom meseca septembra, a 10. Tišri, Dan pomirenja (Yom Kippur) je deset dana kasnije, dakle krajem meseca septembra.

Šta ovo zapravo znači?

Pošto je Elen Vajt promašila Dan Pomirenja za 29 dana to znači da se, prema njenoj viziji, i ona tih mesec dana molila Satani, i to pretpostavljajući da je Gospod dozvolio Satani da se pretvara da je na prestolu i da odgovara na molitve vernih ljudi.

Samuel L. Snow je u stvari bio čovek koji je prvi došao do datuma 22.10.1844. pa je to propovedao, a Elen Vajt je dobila viziju kojom je to potvrdila. On je kasnije sebe proglasio prorokom Ilijom i istupio iz "crkve" [The Seventh-day Adventist Encyclopedia vol. 10, p. 1357]

Prema "Seventh-day Adventist Bible Students Source Book", vol. 9, p. 61. Adventisti znaju da je 10 Tishri (Dan Pomirenja) bio 23.09.1844, ali i dalje su uporni i govore o 22.10.1844 jer bi ispalo da se Elen prevarila i molila Satani čitavih mesec dana. Iako upitani za dokaze, EGW Estate nikada nisu dali ni jedan dokaz da je Dan Pomirenja pao na 22.10.1844. Ako znamo da je Dan pomirenja bio 23.09.1844 i ako je EGW dobila viziju da je Satana od dana pomirenja seo na presto, onda se i ona molila njemu tih 29 dana do 22.10.1844 kad je opet pogrešila jer Isus nije došao ali onda je verovala da su vrata milosti zatvorena i nema koristi više ni propovedati ni moliti se jer je Satana seo na presto..

ELEN VAJT - UKRŠTANJE VRSTA

U leto 1864. izdavačka kuća "Steam Press of the Seventh-day Adventist Publishing Association", Battle Creek, Michigan, objavila je knjigu "Important Facts of Faith in Connection With the History of Holy Men of Old" na tri stotine strana. To je bio treći u seriji od četiri toma pod zajedničkim naslovom "Spiritual Gifts" (Duhovni darovi).

"Ali ako je postojao jedan greh koji je bio iznad drugih koji je uzrokovao uništenje roda ljudskog potopom, to je bio osnovni zločin ukrštanja ljudi sa životinjama koji je unakazio lik Božiji i uzrokovao nered svuda"
(Duhovni darovi, I, str. 69)

"Sve vrste životinja koje je Bog stvorio su sačuvane u barci. Mešane vrste koje Bog nije stvorio, koje su bile rezultat ukrštanja, su uništene potopom. Nakon potopa bilo je ukrštanja ljudi i životinja, kao što se može videti u skoro beskrajnom nizu vrsta životinja i u nekim rasama ljudi"
(Duhovni darovi, I, str. 78)

Da rezimiramo, E.G.Vajt o ukrštanju ljudi i životinja tvrdi:
1. Bio je to toliko ozbiljan greh da je uzrokovao uništenje ljudske rase
2. Bio je "zločin"
3. Taj greh je unakazio lik Boziji u čoveku
4. Desio se pre i posle potopa
5. Posledice se mogu videti u "određenim rasama ljudi"

Da je Elen ovo sasvim ozbiljno mislila, vidi se i po tome što je g.Uriah Smith bio zaposlen da ova njena tvrdjenja dokaže i 1868. godine objavio je knjigu "The Visions of Mrs. E.G. White" u kojoj se tvrdi da su Bušmani iz Afrike upravo vrsta koja je nastala ukrštanjem ljudi i životinja (The Visions of Mrs. E.G. White, str. 103). Njen suprug, James White tvrdi da je ovu knjigu "pažljivo pročitao" i preporučuje je čitaocima u časopisu Review, Aug. 15, 1868, što potvrđuje da se slagao sa tvrđenjima g.Smith-a.

Ovakvo objašnjenje je trajalo sve do 1947, ali zbog toga što je to bilo sve teže objasniti trebalo je pronaći drugačije objasnjenje i tada je Adventistički biolog Dr. Frank Marsh predložio interpretaciju po kojoj je ona mislila na mešanje ljudi sa ljudima i životinja sa životinjama. To je zadržano još i danas iako su se pojavila nova. Međutim, takvo objasnjenje postavlja više pitanja nego što daje odgovora:

1. Kako bi ukrštanje između raznih rasa ljudi unakazilo lik Božiji?

2. Ako je ukrštanje među rasama ljudi osnovni greh zbog kojeg je potopljena zemlja, zašto to ne piše u Bibliji?

3. Mnogi tumači se slazu da je Mojsijeva žena Sefora bila druge rase, a ipak je Bog obećao Mojsijevim potomcima da ce postati velika nacija.

Interesantno, 1840. samo nekoliko godina pre nego što je EGW ovo napisala, pojavio se engleski prevod jevrejske knjige "Book of Jasher" u kojoj se slično tvrđenje nalazi u stihu 4:18. Da je E.G.Vajt znala za ovu knjigu svedoče i mnogi njeni drugi citati iz nje. U XIX veku mnogi su verovali u mit da je moguce bilo ukrštanje životinja i ljudi. Samo nekoliko godina ranije, 24. novembra 1859. objavljena je knjiga "Poreklo vrsta" Čarlsa Darvina, koju su manje obrazovani u to vreme tumačili slično E.Vajt.

ELEN VAJT - VIZIJE I SNOVI

Adventisti su sigurni da je njihov 'prorok' gospođa Elen Vajt dobijala u snovima i vizijama uputstva od Boga. Međutim, E.Vajt je razgovarala sa mrtvima i bila rukovođena od strane svog mrtvog muža u jednom od njenih snova što je napisala u pismu koje je poslala svom sinu V.C.Vajtu.

Pogledajmo šta Biblija kaže na ovu temu:

"I ako vam kažu: Pitajte vrače i gatare, koji sapću i mrmljaju, recite: Ne treba li narod da pita Boga svog? Ili će pitati mrtve mesto živih? Zakon i svedočanstvo tražite. Ako li ko ne govori tako, njemu nema zore. I hodiće po zemlji potucajući se i gladujući; i kad bude gladan, ljutiće se i psovati cara svog i Boga svog gore. A kad pogleda na zemlju, a to nevolja i mrak i teška muka, i on zagnan u tamu." [Isaija 8-22]

"Neka se ne nađe u tebe koji bi vodio sina svog ili kćer svoju kroz oganj, ni vračar, ni koji gata po zvezdama, ni koji gata po pticama, ni uročnik, Ni bajač, ni koji se dogovara sa zlim duhovima, ni opsenar ni koji pita mrtve. Jer je gad pred Gospodom ko god tako čini, i za takve gadove tera te narode Gospod Bog tvoj ispred tebe." [5.Mojsijeva 18:10-12]

"'A čovek ili žena, u kojima bi bio duh vračarski ili gatarski, da se pogube, kamenjem da se zaspu, krv njihova na njih" [3.Mojsijeva 20:27]

E.G.Vajt u pismu sinu piše sledeće:

"Prošlo je nekoliko dana nakon što sam molila Gospoda da mi otkrije koje su moje obaveze. (Dakle, Elen je tražila od Boga da joj otkrije obaveze) Tokom noći sanjala sam da upravljam kočijama i sedim sa desne strane. Otac je bio u kočijama, sedeo je sa moje leve strane. Bio je veoma bled, ali staložen i miran. (E.Vajt je obicno koristila rec 'otac' kada je govorila o svom mužu Džejmsu Vajtu, koji je umro 6. avgusta 1881. - samo pet nedelja pre nego što je Elen Vajt napisala ovo pismo svome sinu 12. septembra 1881.) 'Zašto sam oče,' uzviknula sam, 'tako srećna da budeš pored mene još jednom! Osećala sam se kao da je deo mene preminuo. Oče, videla sam da si umro; videla sam te sahranjenog. Da li mi se Gospod smilovao i dopustio da se ponovo vratiš meni i da radimo zajedno kao što smo imali običaj?' On me pogledao veoma tužno. Rekao je, 'Gospod zna šta je najbolje za tebe i za mene.' Veoma sam voleo ono što sam radio. Pogrešili smo. Odgovarali smo na hitne pozive naše braće da prisustvujemo važnim sastancima. Nismo imali srca da odbijemo. Ti sastanci su nas oboje zamorili i više nego što smo bili svesni. Naša dobra braća su bila zadovoljna, ali nisu razumela da smo na tim sastancima preuzeli na sebe veće breme nego što u našim godinama možemo da ponesemo. Oni nikada neće znati kako je taj dugotrajni napor uticao na nas. (Uočite da u ovom "božanski inspirisanom" snu, Elen Vajt razgovara sa svojim mrtvim mužem. Još gore od toga, mrtvi Džejms Vajt uzima za pravo da govori u ime Božije i savetuje Elen o njenim obavezama...)

Da je hteo, Bog bi ih naterao da ponesu taj teret koji smo mi nosili godinama. Bili smo veoma snažni, ali neprekidno opterećeni, a naša braća su pogrešno procenila naše motive i ne shvatajući oslabila dela naših srca. Pocinila sam greške od kojih je najveca bila što sam dozvolila svojoj naklonosti Božijim ljudima da me vodi da preuzmem na sebe obaveze koje su drugi trebali da nose. 'Sada ćeš, Helen, dobijati pozive kao i ranije, sa molbama da prisustvuješ važnim sastancima, kao što je bilo u prošlosti.' (Zapazite da ovde mrtvi Džejms Vajt proriče budućnost svojoj ženi Elen, i savetuje je šta bi trebalo da uradi - ovaj savet daje mrtav čovek u njenom snu!) Ali prepusti te brige Bogu i ne odgovaraj na najvažnije pozive. Tvoj život visi kao o koncu. Moraš se odmarati u miru, oslobođena svih uzbuđenja i svih neprijatnih briga. Godinama smo bili u stanju da radimo veliki posao uz pomoć naših pera, o temama koje su ljudima potrebne i koje smo rasvetlili i umeli da im predstavimo, što drugi nisu mogli. Pogledao me je molećivo i rekao, 'Ti nećeš biti nemarna prema ovim opomenama, zar ne, Helen?' Naš narod nikada neće znati u kojim smo se slabostima mi trudili da mu služimo jer su naši životi bili utkani u neprestani rad, ali Bog zna sve to. Ja žalim što sam se toliko udubljivao i bespotrebno trudio u mnogim okolnostima, ne obraćajući pažnju na zakonitosti života i zdravlja. Gospod nije zahtevao od nas da podnosimo tako velike brige, a mnoga naša braća tako malo. (Upokojeni Džejms sada daje Elen odličnu priliku da izgrdi 'braću' zbog izbegavanja obaveza i zbog čega je navodno on iscrpljen do smrti) Mogli smo da odemo na obalu Pacifika još ranije, i da svoje vreme i snagu posvetimo pisanju. Da li ćeš to sada uraditi? Da li ćeš, kako ti se snaga bude vraćala, uzeti pero i napisati ove stvari koje smo dugo planirali, i prestati da žuriš? Postoji ozbiljno pitanje koje je ljudima potrebno rasvetliti. Neka to bude tvoj prvi posao. Moraćeš donekle da se obraćaš ljudima, ali izbegavaj obaveze koje su nas nekada mučile. (Savet upokojenog Džejmsa je veoma jasan. On govori svojoj ženi šta da cini, a šta ne)

'Dakle Džejms,' rekla sam, 'ti ćeš ostati sam mnom sada i radićemo zajedno zauvek.' (Na ovom mestu Elen sklapa pakt sa svojim mrtvim mužem - on ce zauvek ostati uz nju, i oni ce raditi zajedno! To je pakt sa mrtvim covekom! Ali najgore tek sledi...) On je rekao, 'Ostao sam u Batl Kriku previše. Trebalo je da odem u Kaliforniju pre više od godinu dana. Ali sam želeo da pomognem rad i organizacije u Batl Kriku. Pogrešio sam. Tvoje srce je nežno. Ti ćeš biti sklona da ponoviš iste greške koje sam i ja cinio. Tvoj život može biti koristan Božijem cilju. O, te dragocene stvari koje koje mi je Gospod dao da iznesem pred ljude, dragoceni dragulji svetlosti!' Tada sam se probudila. Ali je taj san izgledao tako stvaran. Sada možeš videti i razumeti zašto ja ne osećam obavezu da idem u Batl Krik sa ciljem da preuzmem obavaze na Generalnoj Konferenciji. Nemam obavezu da budem na Generalnoj Konferenciji. Gospod mi ne dozvoljava. To je dovoljno."

[Arthur White 'Ellen G. White, The Retirement Years', p. 161-162]

Kratka analiza pisma:

Elen Vajt se molila Bogu posebno tražeći od njega da usmeri njene obaveze.
Elen Vajt je dobila 'san' za koji veruje da joj je u njemu Bog saopštio obaveze. To je potpuno u skladu sa mnogim njenim tvrdnjama da je dobila 200 'božanski inspirisanih' snova i vizija tokom svog života.
U ovom snu Elen Vajt razgovara sa svojim upokojenim mužem Džejms Vajtom i dobija savet od njega. Dakle, ovaj san je potpuno suprotan adventističkom učenju o stanju duše nakon smrti.
Osim toga, u ovom snu ona sklapa pakt sa svojim mrtvim mužem da će ostati uz nju i raditi sa njom. Uočite da je želela da se uticaj mrtve osobe nastavi u njenom životu.
Kada se Elen probudila odlučila je da sledi savet koji je dobila od svog mrtvog muža. Još gore od toga, ona je tvrdila da joj je Gospod govorio kroz upokojenog muža.
Konačno, E.Vajt prihvata savet od mrtve osobe, smatrajuci da je došao od Boga i izražava želju da nastavi rad sa mrtvom osobom do kraja svog života
Prilično je očigledno da je ovaj san izmislila kao izgovor da ne ode na sastanak "Generelne konferencije", a da je istinit bio bi odličan primer spiritizma i vračanja.

U svakom slučaju, zaključak je jasan: Elen Vajt je lažni prorok.

ELEN VAJT - GREŠKE U VELIKOJ BORBI

Dr. Bacchiocchi je adventističkoj crkvi učinio veliku uslugu iznevši veliki broj ozbiljnih istorijskih grešaka u "Velikoj borbi" E.White. U ovom tekstu, Dr. Bacchiocchi, bivši profesor na univerzitetu Andrews, sebe opisuje kao "posvećenog adventistu" sa "dubokim poštovanjem" prema spisima Ellen White. Uprkos tome, on je odlučio da se suprotstavi tradicionalnom adventističkom učenju i E.White, predlažući drugačije tumačenje proročanstva o 1260 dana. U okviru toga, izložio je niz grešaka u "Velikoj Borbi." Razmotrićemo te greške u nastavku.

Da li je papstvo ustanovljeno 538. A.D.?

U izdanju "Velike borbe" iz 1888. Gospođa Vajt piše:

"1260 godina papske prevlasti počinje uspostavljanjem papstva godine 538. A.D. i zbog toga će biti prekinuto 1798." (str. 266)

"Ovaj period, kako je navedeno u prethodnim poglavljima, počinje uspostavljanjem papstva 538. A.D. i završava se 1798. U to vreme, kada je papstvo ukinuto i papa zarobljen od strane francuske vojske, papska sila je zadobila svoju smrtnu ranu i proročanstvo je ispunjeno, 'onaj koji je vodio u ropstvo, biće sam zarobljen'" (str. 439)

A u izdanju iz 1911. reči su donekle izmenjene:

"1260 godina papske prevlasti počinju 538. A.D. i biće završene 1798." (str.266)

"Ovaj period, kako je navedeno u prethodnim poglavljima, počinje sa papskom prevlasti, 538. A.D. i završava se 1798. U to vreme, papa je zarobljen od stane fancuske vojske, papska sila je zadobila svoju smrtnu ranu i proročanstvo je ispunjeno, 'onaj koji je vodio u ropstvo, biće sam zarobljen'" (str. 439)

U svojem biltenu, Dr. Bacchiochi ukazuje na to da papstvo nije ustanovljeno 538. A.D.

U svojoj disertaciji ["Od subote do nedelje"] pokazao sam da je razvoj papskog primata počeo već u drugom veku, kada je papa pokazivao svoj vaseljenski autoritet nametnuvši hrišćanskim crkvama u većini Vaskršnju nedelju, sedmičnu nedelju i osuđivanjem raznih pokreta kao što su bili Montanisti.

Dr. Bacchiocchi sasvim sigurno nije prvi adventistički istoričar koji je doveo u pitanje 538. godinu. Godinama su adventistički istoričari i teolozi uzalud tragali za nekim dokazom da se bilo šta značajno vezano za papstvo dogodilo 538. Do danas, ništa nije pronađeno. U svakom slučaju, jedno je sigurno: papstvo nije uspostavljeno 538. Kada je papska prevlast započela? Dr. Bacchiochhi piše:

Razvoj "papske prevlasti" počinje daleko pre 538. U svojoj knjizi "Istorija hrišćanske Crkve" - koja je godinama služila kao standardni udžbenik za crkvenu istoriju - Williston Walker posvećuje poglavlje 6 "Razvitku papstva" tokom četvrtog do šestog veka. On ukazuje na to da tokom tog perioda bilo je uticajnih papa kao Damasije (366-384), Inoćentije (402-417) i Lav I, nazvan "veliki" (440-461), koji su veoma unapredili i duhovni i zemaljski autoritet papstva.

Na primer, poslednji pomenuti papa, Lav I Veliki, veoma je uvećao politički uticaj papstva preteći paklenom vatrom Atili Hunu, kada se ovaj približio Rimu 451 sa svojim zastrašujućim vojnicima. Atila se pokorio papi i povukao iza Dunava. Kasnije papa Lav je obezbedio ustupke od Vandala kada su zauzeli Rim 452. Nazvan je "Lav Veliki" zbog unapređenja i učvršćivanja autoriteta papstva.

Razvoj papske prevlasti je postepeni proces koji teško može biti datiran od 538. Proces je već bio počeo u drugom veku pošto je primat rimskog episkopa bio široko priznat i prihvaćen.

Dr. Bacchoicchi nastavlja ukazujući da papstvo nije postiglo zemaljsku vlast do 756. kada je papa zadobio teritorije centralne Italije. Papstvo je kontrolisalo te teritorije do 1870. kada je kralj Sardinije preuzeo papske teritorije.

Kada smo ustanovili da se 538. godina ne odnosi ni na šta značajno u istoriji, šta je sa završnim datumom proroštva o 1260 dana? Da li je papstvo ukinuto 1798? Na strani 579 izdanja Velike borbe iz 1888. godine, E.White piše:

"Kazna smrtonosnom ranom ukazuje na ukidanje papstva 1798."

A u izdanju od 1911:

"Kazna smrtonosnom ranom ukazuje na krah papstva 1798."

Iako je 1798. godina od izvesnog značaja za papstvo, ona svakako ne označava "ukidanje" niti čak "krah" papstva. Kada je papa Pije VI bio zarobljen od strane francuskog generala Berthier-a, papstvo je pretrpelo poniženje, ali bi bilo veliko preterivanje opisati taj događaj kao "krah" papstva.

U svom biltenu Dr. Bacchiocchi objašnjava šta se desilo nakon zarobljavanja pape 1798:

Zatvaranje pape Pija VI je bilo osuđeno od strane Rusije i Austrije. Obe nacije su odlučile da udruže snage da bi vratile papu na njegov papski presto u Rimu. Kada je francuska vlada bila suočena sa tom novom koalicijom i narodnim ustankom, odlučila je da prebaci papu u Valensiju, u Francuskoj, gde je i umro 40 dana kasnije, 29. avgusta 1799.

Smrt Pija VI može teško biti posmatrana kao "ukidanje" ili "krah papstva." To je jednostavno bilo privremeno poniženje ugleda papstva. U stvari, Pije VI je bio u mogućnosti da daje uputstva za izbor svog naslednika. Nekoliko meseci nakon njegove smrti, kardinali su se sastali u Veneciji 8. decembra 1799. i izabrali Varnavu Karamonti, koji je uzeo ime Pije VII, iz poštovanja prema svome prethodniku.

Novi papa je mogao da pregovara sa Napoleonom u vezi Ugovora iz 1801. i Organskih odredbi 1802. Ove rasprave vratile su papi neke od teritorija crkvenih država i odredile obim papskog autoriteta u Francuskoj.

Naredne godine označile su, ne opadanje, već oživljavanje papskog autoriteta, posebno pod vlašću Pija IX (1846-1878). Godine 1854, Pije IX proglasio je dogmu o Marijinom bezgrešnom začeću. ...

Krunski događaj u vladavini Pija IX bilo je sazivanje Prvog vatikasnkog sabora 8. decembra 1869. On je imao izuzetno veliku pažnju u celom rimokatoličkom svetu i 18. jula 1870. sabor je proglasio dogmu o papskoj nepogrešivosti. Ova dogma je veoma uveća autoritet pape i diskreditovala bilo koji pokušaj da se 1798-oj pripiše krah papstva.

Svako ko je proučavao hrišćansku istoriju može bzo zaključiti da godine 538. i 1798. ne predstavljaju tačno period papske prevlasti. Rimski episkop je učvrstio prevlast vekovima pre 528. a papstvo je nastavilo da jača i napreduje čak i nakon privremenog zastoja 1798. Ove datume su podesili adventisti kako su im odgovarali

Poreklo nedelje

Na stranicama 52-53 "Velike borbe" gospođa Vajt piše:

"Tokom prvih vekova istinita subota je bila držana od strane svih Hrišćana. Oni su bili posvećeni slavljenju Boga i verujući da je njegov zakon nepromenljiv, oni su revnosno čuvali svetost njegovih propisa."

Primetimo da je reč "vekovi" upotrebljena u množini. To ukazuje da je subota svetkovana bar dva veka od strane "svih Hrišćana." Gospođa Vajt je izgleda verovala da su svi Hrišćani svetkovali subotu do "ranog četvrtog veka (kada) je imperator Konstantin objavio dekret koji određuje nedelju za javni praznik širom Rimskog Carstva." (str. 53) Dr. Bacchiocchi piše u svom biltenu:

Ono što je problematično je utisak koji mnogi stiču iz izjava EGW da je subota bila svetkovana "od strane svih Hrišćana ... u prvim vekovima" do "ranog četvrtog veka (kada) je imperator Konstantin objavio dekret koji određuje nedelju za javni praznik širom Rimskog Carstva." (str. 52-53) Najstariji dokumenti koji pominju nedeljno bogosluženje sežu do Varnave 135. i Justina Mučenika 150. Prema tome, očigledno je da je nedeljno bogosluženje bilo uspostavljeno do sredine drugog veka. To znači, da bi bili istorijski tačni izraz "vekovi" bi trebalo da bude izmenjen jedninom "vek."

Nedelja i autoritet države

Osim toga, još jednu grešku nalazimo u poglavlju 25 "Velike borbe". Elen Vajt tvrdi da je izmena subote na nedelju od strane pape uz "autoritet države":

"Na račun nedelje je papstvo prvi put potvrdilo svoje drske tvrdnje i njegovo prvo posezanje za autoritetom države bilo je da nametne držanje nedelje kao Dana Gospodnjeg." (str. 447)

Ona daje još jedno istovetno tvrđenje kasnije u knjizi:

"Carski edikti, sveopšti sabori i dekreti crkve podržani od svetovne vlasti bili su stepenici kojima se paganski praznik (dan Sunca) uzdigao na položaj poštovanja u hrišćanskom svetu." (str. 574)

Pre nego pročitamo ocenu ovih navoda Dr. Bacchiocchi-a, dozvolite da podsetimo čitaoca da je Dr. Bacchiocchi široko poštovani adventistički teolog koji je sasvim sigurno najveći poznavalac crkvene istorije u vezi pitanja subota-nedelja u celoj adventističkoj crkvi. Jednostavno ne postoji niko kvalifikovaniji u adventističkoj crkvi da oceni izjave Elen Vajt od Dr.Bacchiocchi-a. Evo njegove ocene:

Obe izjave koje smo upravo citirali su netačne, jer svetovna vlast države nije uticala niti primorala Hrišćane da prihvate nedelju tokom drugog i trećeg veka. U to vreme rimski imperatori su bili prilično neprijateljski raspoloženi prema Hrišćanstvu. Bili su više zainteresovani da uguše Hrišćanstvo nego da podrže vođe crkve u njihovoj promociji nedeljnog bogosluženja. Rimski episkop nije mogao da posegne za "autoritetom države ... da nametne držanje nedelje kao Dana Gospodnjeg." Tek početkom četvrtog veka neki rimski imperatori su aktivno podržali rad crkve, ali to je bilo dugo nakon uspostavljanja držanja nedelje.

U svojoj disertaciji "Od subote do nedelje" pokazao sam da je rimski episkop zaista prokrčio put promeni dana bogosluženja, ali je to učinio bez pomoći rimske vlasti. Ono što je uzrokovalo potrebu da se promeni subota na nedelju bio je anti-jevrejski i anti-subotnji zakon proglašen 135. od strane imperatora Adrijana.

Nakon ugušenja Drugog jevrejskog ustanka, poznatog kao Barkošibin ustanak (132-135), koji je izazvao velike žrtve, imperator Adrijan je odlučio da reši jevrejski problem na radikalan način zabranivši Judaizam kao religiju. Da bi postigao taj cilj Adrijan je 135. proglasio nezakonitim jevresjku religiju uopšte, a posebno držanje subote.

U tom kritičnom trenutku rimski episkop je preuzeo inicijativu da promeni subotu na nedelju da bi pokazao rimskoj vlasti da se Hrišćani odvajaju od Jevreja i da se uklapaju u krugove rimskog društva. Mešutim, u to vreme rimski episkop nije mogao da se pozove na "autoritet države da nametne držanje nedelje kao Dana Gospodnjeg", jer je u očima rimljana Hrišćanstvo još uvek bilo sumnjiva religija koju su gonili, a ne podržavali.

Jasno je iz ocene Dr. Bacchiochi-a da se papa nije oslonio na autoritet države kao što piše gospođa Vajt. Naprotiv, rimski episkop je uspostavio svetkovanje nedelje bez bilo kakve podrške države.

Netačnosti u vezi Valdenžana

Gospođa Vajt nas uverava da su Valdenžani svetkovali subotu:

"Tokom vekova mraka i otpadništva tu su bili Valdenžani koji su vrhovnu vlast Rima, koji su odbacili obožavanje slika kao idolopoklonstvo i koji su držali istinitu subotu. Pod najgorim progonstvima oni su čuvali svoju veru." (str. 65) "od kojih su neki (Valdenžana) držali subotu" (str. 577)

D. Bacchiocchi je verovatno istražio pitanje subote više od bilo koga drugog. Da li je pronašao dokaz da su neki Valdenžani držali subotu?

Utrošio sam nekoliko sati tražeći odgovor u dve naučne knjige "Storia dei Valdesi" (Istorija Valdenžana), koje su napisali Amedeo Molnar i Augusto Hugon. Ove dve knjige je objavlila Valdenžanska zvanična izdavačka kuća "Claudiana" 1974. Na moju žalost nisam našao bilo kakav nagoveštaj držanja subote među Valdenžanima.

Dr. Bacchiocchi nije prvi adventista koji je tragao za dokazima da su Valdenžani držali subotu. Jedino što su pronašli bili su neki dokumenti koji nazivaju Valdenžane nadimkom "insabbati". Nažalost za gospođu Vajt, izraz nema nikakve veze sa subotom. On ukazuje na sandale koje su Valdenžani nosili i bili po tome poznati. Latinska reč za sandale je "sabbatum". Prema tome, Valdenžani su bili insabbati - "oni koji nose sandale."

Očigledno, gospođa Vajt je želela da ima neprekinuti niz držanja subote, od vremena apostola, preko Valdenžana u planinama, sve do vremena adventista sedmog dana. Nažalost, takav kontinuitet ne postoji. Držanje nedelje počelo je mnogo ranije nego što je gospođa Vajt mislila, a Valdenžani uopšte nikada nisu svetkovali subotu.

Još jedna netačna izjava koju je gospođa Vajt dala o Valdenžanima je:

"Iza visokih zaklona planina ... Valdenžani su našli mesto za skrivanje. Tu je plamen istine održavan tokom mračnog srednjeg veka. Ovde su hiljadama godina, svedovi istine čuvali drevnu veru." (str. 65-66)

Valdenžanski pokret je osnovao Peter Valdes oko 1176. Oni su bili u okviru rimokatoličke crkve dok nisu izopšteni 1184. Prema tome, bekstvo u planine nije se moglo dogoditi pre 1184. a progonstvo Valdenžana prestalo je u kasnom XVII veku, pa je bilo nemoguće da Valdenžani održe plamen istine "hiljadama godina" tokom srednjeg veka. Oko 500 godina je prikladnija brojka.